Мотоциклиста из Врњачке Бање, члан Мото Асоцијације Србије, и ексклузивног клуба „Адвенчр рајдер“ своју љубав према путовањима и мотоциклима спојио је у пут око света, ни мање, ни више, него баш на мотоциклу. Пут који је у почетку био по Србији, Бугарској и Турској, одлучио је да настави, за почетак, по Канади и Северној Америци. Након што осваја Америку, пут наставља дуж Европе, Азије(и то Сибиром до Владивостока), преко Африке до Рта „Добре наде“, па све до Аустралије, где своје путовање завршава.
„Мислили су да са толико пређених километара морам да будем покретна банка“
Слободанов први сусрет са бајкерима се десио док је возио камионе по Канади и Америци. Вожњом теретних шлепера се бавио чак 10 година. „Нисам ни сањао да ћу после толико пређених километара камионом, сести на мотоцикл и обићи још хиљаде истих. Након тог сусрета почео сам много да обраћам пажњу, распитујем се и читам путописе људи који су то већ прошли пре мене. Највећа брига тада му је била како ће све то да исфинансира јер сам бензин, без осталих ствари, много кошта. Мој другар Бранко са којим сам возио по Америци ми је пронашао „Сузуки в стром-650“ који се потпуно уклапао у моје могућности. Пошто је мотор био добро одржаван, више ме је бринуло трошење новца на сам пут. Мислили су да са толико пређених километара морам да будем покретна банка. Међутим, ти који причају да сви који путују морају бити пуни лове, потпуно греше.“ Колико је штедео, а понајвише на храни, говори чињеница да је на свом путовању кроз Русију смршао чак 17 килограма. Храну на коју је свакако минимално трошио, трудио се да једе што је више дана могуће. Када дође ноћ, шаторе је простирао на местима где се многи људи не би усудили да стану ни само на кратко.
„Много пута сам се сусретао са смрћу“
Путујући кроз разне делове света, нормално је да се сусретао са разлитичитим културама и обичајима које до тада, како каже, није познавао јер се о некима није нигде могло прочитати. Док нам је показивао фотографије са својих путовања из Русије, присетио се неких анегдота које су му се тада десиле. „Тек када дођеш на неко место, ма колико да си читао и слушао о њему, га истински доживиш. Мораш да будеш јако пажљив да локално становништво не увредиш јер на мојих два метра нико не гледа баш пријатељски, ако случајно не испоштујем њихов обичај“, говори кроз смех Слободан. На питање да преприча неку занимљиву ситуацију, каже да је тешко издвојити само једну.
„Било је пуно догодовштина које су сада занимљиве и смешне, док тада када сам их проживљавао, сам био очи у очи са смрћу, али ћу поделити са вама неку која ми је некако најупечатљивија. У Русији, у Амурској области, где сам остао без грама бензина, а са свега сто долара у џепу, нисам имао представу како ћу даље. Локално становништво није могло да ми замени новац, нити да ми врати кусур. Једини који су могли да ми преточе доларе у рубље су били локални припадници мафије. До њих ме је довео члан локалног мото клуба на моје инсистирање, а његов велики страх да се то неће добро завршити по мене . Убедио сам га тако што сам му објаснио да је то једини излаз и решење за мене. Шеф мафије ме је сачекао на ауто отпаду, а пошто је морао да оде до куће по кусур од сто долара, оставио ме је са члановима његове банде који су, да би ме лепо припазили, стајали са калашњиковима у рукама. Када се шеф вратио, а ја преживео људе са калашњиковима (поново смех), питао сам га за курс по коме ми је променио доларе, на шта се шеф насмејао и рекао да смо ми Срби или луд или лудо храбар народ.“
Вукојевић, пун речи хвале о тамошњем народу, а и даље благо шокиран, додаје да је бензин на крају добио, баш као и новац. „Неће ти мафијаши на обичном пролазнику да губе сопствени углед и поштовање њихових присталица. А и био сам лудо храбар, како је он рекао, па верујем да је то допринело да му будем макар малкице симпатичан.“
Инсистирао је да након попијене лимунаде из кафића изађемо и прошетамо осунчаним Врачаром. Каже како највише воли да проводи слободно време шетајући градом и да је то нешто што му изазива унутрашњи мир.
„Чекају вас као у месари, да раскомадају парче по парче“
Иако никада није могао да издвоји само један од континената као најупечатљивији, признаје да му је путовање кроз Африку представљало највећи изазов. „Непосредно пред пут, због недостатка средстава, морао сам да продам мотоцикл „хонда африка твин 750“ специјално ојачан за овај пут и да на пут кренем са неприпремљеним, једноцилиндричним „сузуки 650 фри винд“. Рута којом се кретао била је таква да је кренуо из родног места, Врњачке Бање, ишао преко Бугарске и Турске где се укрцао на трајект којим је дошао до Египта, а даље наставио преко Судана, Етиопије, Кеније, Танзаније, Замбије, Зимбабвеа, све до рога Африке. „Због оваквог путовања речено ми је да морам да примим све потребне вакцине против заразних болести, а на саму помисао шта ме тамо чека, сам се страшно унервозио. То је дефинитивно било путовање за које ми је требало највише храбрости. Мотор сам натоварио са много опреме јер ме је чекао пут током ког ме је пратила киша и ветрови.“ Поред опреме, морао је да понесе много домаће конзервиране хране да негде успут не би добио тровање којим би упропастио читав план. „Са још плус мојих 120 килограма на све већ постојеће, обичан, серијски мотоцикл сам оптеретио са око 500 килограма. Замислите пола тоне на два точка. Након првог квара због погрешног изабраног уља за подмазивање ланца кренуо сам до луке Порт Саид. Сав тај пут до луке је био потресан због избеглица из Сирије који су свој бол због напуштања земље покушавали да препричају и да добију помоћ. Пошто је у Египту забрањена вожња са страним таблицама, а привремена може да се добије само ако дате седамдесет процената од вредности возила, морао сам да подмитим званичнике у луци.“ Подмићивање и натезање са њима се након седам дана ипак завршило у Слобину корист. „Чак и када имаш све потребне дозволе, подмићивања сва изађу око 350 долара. Чекају вас као у месари, да раскомадају парче по парче. Горак укус о тој заправо дивној земљи ми је остао, тако да нисам имао воље да обиђем највеће светске споменике културе.“
„Најопаснији је мрак у пустињи“
Иако догодовштине из пустиње најрадије прича, очи су му се зацаклиле, а из њих је извиривао страх. Деловало је као да је поново отпутовао тамо. То је само помогло да речима ослика свако зрно песка које облеће током хладних пустињских ноћи, као и ведрину којом одише то небо које броји и најситније звезде. „Преко Нубије сам прешао срећно и поред Египћана који ноћу, на путу до Луксора, не укључују светло. Иако сам највише упозорења имао за Судан, пут кроз ову земљу је прошао сјајно, уз добре људе који су спремни да помогну.“ Због великих упозорења које је имао везано за ову земљу, морао је да буде опрезан па је спавао и простирао шаторе искључиво на пумпама или близу одмаралишта. „Све док је около било људи, био сам безбедан. Најопаснији је тај мрак у пустињи који нисам никако смео да дочекам, јер је танка граница преласка из обичног шверцера у разбојника у овим сиромашним земљама. Чак ни када ми је пукла гума од топлоте коју сам у сред Сахаре мењао два сата, ми се није покварило мишељење о Судану. Пут до Етиопије ми је пао тешко јер сам имао озбиљне проблеме са водом коју су ми становници Судана доносили у ћуповима из Нила, а коју наравно, нисам смео да се усудим да попијем. Када сам крочио у Етиопију ми је било, морам признати, најгоре. Те слике сиромаштва су неке које су ми се урезале дубоко у памћење и о којима када размишљам, као да их изнова проживљавам. Уз пут су ме чобани гађали камењем и дрвима, вребајући из жбуња да би ме оборили и опљачкали.“ Иако не воли да памти лоше тренутке, са нама је поделио тренутак када није добио неопходну помоћ на таквом, већ страшном путу. Задесио га је квар на само сто метара од српске амбасаде у Адисабеби која му није дала дозволу да унутар дворишта паркира свој мотор. За разлику од Етиопије, амбасадори из Кеније и Замбије су били велика подршка, па су му тај део пута за који се највише бринуо, поприлично олакшали.
„Поред ружних ствари које се трудим да заборавим, памтим и чувам слике најлепших пејзажа Танзаније и Килиманџара. Авантуристички дух у мени никада не спава, па ћу наставити да путујем и да уживам у откривању различитих култура својим мотоциклом јер авантура је заиста читав живот, ако га тако прихватиш.“
