Золтан Дани је бивши командант против-авионске одбране Југославије. Он је са својом јединицом 27. марта 1999. године, четири дана од почетка НАТО агресије, оборио амерички борбени авион Ф-117 близу села Буђановци. О њему су снимљена и два документарна филма: „21. Секунд” и „Други сусрет”, који прати сусрет официра Данија и Дејла Зелка, пилота обореног авиона. Золтан Дани добровољно се повукао из војске 2004. године. Данас живи у Ковину и са својом породицом развија породични посао.
Поједини Вас описују као официра пред којим је стајала сјајна професионална каријера, а који је данас губитник који је због притиска морао да напусти армију. Да ли је оправдано да Вас називају губитником?
Он је хтео да на тај начин објасни да је штета што нисам наставио даље војничку каријеру и да то није губитак само за мене, него и за државу, војску.
Зашто сте напустили армију? Је ли заиста било притисака од стране тадашње власти?
Није ту било неког посебног притиска у смислу да морам да изађем. Имао сам жељу да се школујем и у Школи националне одбране. Те године кад се завршио рат, тамо су примали људе који су имали заслуге у рату. Мислио сам да сам и ја нешто заслужио па сам се пријавио. Међутим, то није текло по плану. Хтели су да ме склоне по сваку цену. Приметио сам да нема више потребе да тамо будем јер једноставно сметам људима. Боље да направимо „споразумни развод“.
Мислите ли да би Ваша судбина била другачија да сте били командант у било којој другој иностраној војсци, а да се све ово издешавало?
Има разних ставова неких људи, али ја то не бих могао да знам. Један мој колега који је радио у високим војним круговима, је рекао: „Дани, код тебе је сасвим све у реду. Ти имаш само један мали проблем. Фали ти једно слово. Слово Ћ. Да си Данић, ти би сад већ био генерал одавно.” Уопште ме није брига за то. Људи треба да се разликују по томе колико је ко човек, а не колико је ко које нације, вере, опредељења. Пре свега, да се ценимо као људи. Ја не замерам њима ништа.
Неки Вас осуђују и кажу да сте приграбили сву „славу” за обарање авиона и да је остатак јединице занемарен.
То говори повређена мушка сујета. Јединица је била одлично обучена и спремна за извршење свог задатка. То је био основни разлог због којег смо успели, а не због тога што сам ја тамо био командант. Ми смо као тим били одлични. Али, командант носи одговорност и за успех и за неуспех. Да сам погрешио, опет би у мене упирали прстом и говорили: „Ено га онај, њега питај.”
Колико сте се Ви осећали због тога што сте преко ноћи постали народни херој?
Био сам поносан на ту чињеницу да сам командант те јединице и те људе што су били са мном заједно. То је један невероватно позитиван осећај када имате толико поверење у тим људима и они у вас. Узајамно имате осећај као да можете брда да померате. Ја само могу да кажем најбоље о том периоду.
Редитељ Жељко Мирковић је направио документарни филм “Други сусрет”, о сретању Вас и Дејла Зелка, пилота обореног авиона. Зашто сте се одлучило на поновни сусрет са њим?
Како Дејл каже: „Да сам знао да ће овако нешто лепо да се деси, ја бих дозволио да ме још 10 пута оборе.” Имао сам морални сукоб у себи у смислу да ли да кренемо у тако нешто или не. Као командант јединице која је добила орден Народног хероја треба да пружим руку непријатељу. То баш и не иде тако, није похвално. Али, ако хоћемо да будемо људи и хришћани, онда морамо да будемо спремни да опростимо. Ја му на неки начин опраштам, али не значи да заборављам.
Има коментара да тај ваш гест подразумева извињење Србије што је бомбардована. Шта ви мислите о томе?
То је једна скроз изврнута варијанта. Ко је гледао филм зна да се ја ни у једном тренутку не извињавам што смо ми њих оборили. Он се извињава кроз своју причу. Његова супруга се извињава. Ја на тај начин говорим колико смо ми људи као људи и колико је наша хуманост на степену развоја. Они који то не могу да схвате очито имају још шта да раде сами са собом и са својом личношћу. У Уједињеним нацијама је потписан протокал да се 21. септембра, на дан мира у свету, у свим земљама на тај дан прикаже „Други сусрет”. То је пример мира, разумевања, породице.
Филм је сниман и овде, у Србији. Како су дочекали Дејла Зелка?
Било је свачега. И позитивних и негативних. Било је и људи који нису могли да савладају своју мржњу, емоције, па су се на разне начине изражавали. Али он је остао свој до краја и трудио се људима да објасни да је злоупотребљен за интересе корпорација које воде америчку политичку сцену.
Војничку униформу заменили сте пекарском и данас водите потпуно другачији живот. Јесте ли задовољни и срећни сада?
Потпуно, задовољан и срећан. Много им хвала што су ме из војске погурали да изађем на време док сам још нормалан и здрав да могу још нешто да урадим. Немам зашто да будем губитник. Од чега да дигнем руке? Почели смо од производње кора. Сада имамо породични посао, израђујемо хардвер и софтвер, бавимо се сеоским туризмом, увозом и извозим. Када бих престао да размишљам шта треба да радим даље, да престанем да филозофирам, разболео бих се. Тај стваралачки набој је најбољи еликсир. Он вас испуњава, чини вас срећним.
Последњи радови
Студентски радови16. јануар 2016.ЗАНАТ ЈЕ ВЕЛИКА УМЕТНОСТ
Студентски радови11. јануар 2016.Немоћна Европа
Интервју недеље4. децембар 2015.Чачкање по души је богатство глуме
Интервју недеље16. новембар 2015.Садашња власт је гладна за медијима