Студентски радови

АМЕРИЧКИ “СВИЛЕН КОНАЦ“

30. октобар 2012.
Jelena Petrović

Звук виолине се проломио биоскопском салом. Српски “Свилен конац“ на “тужном“ инструменту америчког десетогодишњег дечака утишан је аплаузима. И онима најтврђег срца измамио је сузе на очи и натерао на размишљање. Колико је танка граница између борбе за живот и пријатељства? Шта све може да се заборави и опрости? Колико неочекиваних шанси нам живот пружа? Филм “Други сусрет“ премијерно је приказан београдској публици у Дому омладине, у понедељак 29. октобра. Прича о једном рату и два човека. О две породице и једној судбини. Дејл Зелко, амерички потпуковник, и Золтан Дани– бивши командант ракетне бригаде Војске Југославије. Први пут су се сусрели на радару, не тако давне 1999. године. Зелко је био један од “милосрдних анђела“ и пилот српског ратног плена, невидљивог авиона Ф-117, који је Дани оборио. Овај документарни филм носи у себи помешана осећања од осмеха до суза, подсећа на патњу и страдање српског народа, али и нуди руку пријатељства америчке нације. Други сусрет представља синоним за још један покушај да се каже “извини“ за изгубљене недужне животе. Ова је, надасве, прича о две породице које су делиле сличне бриге за животе најближих, а данас их спаја петогодишње пријатељство. Превазилажење културних разлика, баријера из прошлости и окренутост ка будућности само су неке од главних “смерница“ филма. У сценама где Зелков син учи да свира на својој виолини српску песму, а жена тка прекривач са мотивима звезде и шаље га пријатељима у Србију, огледа се снага људске воље и веза које спајају два народа са различитих континената. Искрено, топло, “ненашминкано“, види се како Србин може у Америци да игра бејзбол, а Американац у Србији да “развлачи“ коре за питу. Тај чувени авион са бројем 117. данас изузев експоната у београдском музеју представља и најјачу спону између два војника, али и употпуњује кућну колекцију америчког пилота. Ово остварење редитеља Жељка Мирковића представља и својеврсни видео-дневник обе породице, а само ишчекивање и нада да телефон неће зазвонити, уочавају се  као доминатни мотиви.  Како су ожиљци и данас видљиви у нашем народу, показује и то да пројекција филма није протекла без комешања публике, гласних коментара и добацивања, као и жеља да се рат никоме не догоди. Након филма, публици су се поклонили и амерички пилот и српски командант са члановима своје породице. Зелко, који је преживео обарање невидљивог авиона обратио се публици са пуно емоција. “Извините за сву тугу. Жао ми је због патње и свих губитака које сте имали. Жао ми је због рата. Али, моја породица и ја смо вам дубоко захвални, јер смо се на овом путу који нас је водио ка другом сусрету са породицом Дани, сусрели са дивним народом Србије. Хвала вам за ваша дивна срца и топлину. За ваша пријатељства. Хвала вам што сте нам опростили.“ Иако, је тек на кратко публика имала прилику да се обрати америчком пилоту, успела је да му постави неколико занимљивих питања. Главна порука филма, да је много путева који воде ка пријатељству, остала је негде на дну затрпана помешаним осећањима. И касније када су се светла угасила а сала испразнила, у тами су опет одјекивали тактови старе српске песме на новој америчкој виолини.