Студентски радови

АМЕРИЧКИ „СТУДЕЊАК“

3. октобар 2012.
Jelena Petrović

„Ви немате Кампус!“, застао је изненађено и чудно нас погледао испод наочара. „Нееемамо!“, одговорисмо сложно сви у исти глас.

Онда неко додаде- „код нас у Србији факултет је само једна зграда.“

Џошуа, наш водич кроз амерички Кампус, само слеже раменима и настави да се пење степеницама које су водиле до теретане. Оно што се у Америци подразумевало, то код нас није било ни на видику. Зграде десетак различитих факултета, читаонице, библиотеке, теретане, спортски терени, кафићи, разна места за одмор… све ово чини у једној речи  и на једном месту- амерички Кампус.

„Зашто би студенти губили време да стигну од једног факултета до другог или до дома, овде им је све на дохват руке“, рече наш домаћин, и додаде- али, знате, код нас у Кампусу има много злочина и неретко интервенише полиција. О томе често извештавају студентске новине.

Сви ово прећутасмо. Можда је и боље што немамо Кампус.

У теретани дебељушкасте америчке студенткиње покушавале су да се изборе са „брзим начином живота“. Нагвирили смо, а потом нас је пут одвео даље.

Кривудавим стазама, и уређеним парковима студентског комплекса кретали смо се успорено не би ли уочили све оне ситнице у којима свакодневно може да ужива просечан амерички студент за тек неколико хиљада зелених новчаница школарине. Из разгледања нас прену само нападан смех. Наш домаћин Џошуа, иначе веома познат у Универзитетском „селу“ као један од уредника студентских новина, обрати се својим колегиницама „хеј, девојке, поздравите наше госте, ово су наши пријатељи, студенти из Србије!“

„Ха, ха, ха, оодааааклеее?“, подругљиво упиташе, а потом наставише својим путем кикоћући се.

Истовремено ме испуни осећање немоћи, али и љутње. Џошуa „смести“ фацу као да се извињава , али прећута.

Са наше десне стране се налази импозантан студентски дом, собе су двокреветне, али по изгледу могао би да конкурише у Србији за боље сређени хотел, и то са више звездица. Прелепе фонтане, велика хладовина, зеленило на све стране, клупице за одмор, терени за тенис, лежаљке за сунчање… и мноштво других занимација које могу одвући пажњу од књиге, стварају осећај као да сте на неком месту где можете провести годишњи одмор, а не тамо где студенти вредно уче и свакодневно обављају своје обавезе. 

„Ово је полицијска станица“, нагласи Џошуа, сви уђосмо и климањем главе поздрависмо надзорника, који нам љубазно објасни да је у Кампусу који броји више хиљада студената неопходно постојање полиције. А примају најразличитије пријаве- од крађе аутомобила, злостављања, „лакших“ туча и „тежих“ по живот опасних рањавања.

Углачане ципеле нашег водича хитро су се кретале по „домаћем терену“ са жељом да нам покаже што више. Да Кампус није само место, како смо га ми доживели, за одмор, посведочила нам је читаоница у којој је и последње место било заузето у касним поподневним часовима, баш као и у околним кафићима.

И док су неки марљиво учили, дим роштиља који су други студенти правили у сред студентског дворишта, мамио нас је да им се придружимо. Но, било је још доста тога вредног погледи. Као главна атракција, средиште пажње заузимао је лав!!! Прави правцати лав. Главни симбол Универзитета Северне Алабаме, који се налази на грбу ове институције јесте лав. Захваљујући донацијама бивших студената, али и расположености садашњих, Универзитет је купио лава и лавицу и сместио их у двориште, недалеко од студентског дома. Иако, често у ноћи крици лава знају да буду узрок несанице већине станара дома, то их не спречава да на месечном нивоу издвајају одређену своту новца за храну и одржавање миљеника Капмуса. Као једно од обележја да је и лав део огромног „Студењака“ на сваком кораку по асфалту се могу наћи исцртане лавље шапе.

Кампус воле животиње, ту су и  веверице које неретко праве неред по професорским кабинетима. И док су нам весело претрчавале пут, стигосмо и до нама најинтересантнијег места- редакцијe, где се свакодневно праве студентске новине „Флор Ала“. Један од наших најбољих другара, током боравка у Алабами, Џордан, срдачно нас поздрави, и саопшти да приводи крају још један текст тога дана. Он  је био наш верни пратилац како у дневним обавезама, тако и у ноћном животу. У редакцији му се придружи још неколико колега који су стрпљиво са нама већ неколико дана размењивали своја искуства, информацијем и стечено знање. Један од њих, Камерон , данима је одговарао на питања о Обаминој капмпањи чији је и сам био члан, у осталом један од више хиљада њих.  Затворени и зачарани круг Кампуса из којег студенти ретко излазе, јер им је све доступно на једном месту, очарао је за тек неколико дана и неке од нас. Те су се тако „сукобила“ мишљења нашег „српског тима“ ко би волео да живи у Кампусу, а ко не би дао вожњу  зеленом деветком  београдским улицама за један дан у „америчком студењаку“. Било је и оних који би радо остали у Алабами, али и надимака у вези са Србијом онима који су  чезнули  да се и поред америчких пространстава што пре врате кући. Било како било, и поред оних који су нам посету отежавали својим подругљивим осмесима, било је оних који су и те како знали да Србија није Сирија ни Сибир. Последње вечери боравка у Алабами, на адресу хотела свакоме је стигла по разгледница од другара из редакције, Камерона. Захвалио нам се на дружењу у нади да ћемо се можда некада негде поново срести. По повратку кући некима од нас стигли су и текстови из њихових студентских новина о нашој посети. Све су ово гестови који чине да прва помисао на Алабаму и „амерички студењак“, буде осмех.