,,Имала сам срећу да моји родитељи нису имала времена да ми се потпуно посвете и баве мојом личношћу када сам била дете. Пустили су ме да сама истражујем. Тако сам пронашла себе.’’
Мира Бртка, рођена 1930. године у Новим Бановцима, сликарка, вајарка, редитељка. Завршила је два факултета: Академију за филмску режију и уметност у Београду и сликарство на Ацадемy ди Белле Арте у Риму. Она је једна од оснивача и чланица Умјетничке интернационалне групе ИЛЛУМИНАТИОН. Излагала је у Италији, Словачкој, Њемачкој, Чешкој, Мађарској, Јапану, Турској…
Добитница је бројних признања и награда за рад у ликовној области ( плакета града Губије, Награда „Цирил Кутлик“ за животно дјело, Награда „Мирослав Лемотски“ за најуспјешнију самосталну изложбу словачких ликовних умјетника Војводине у Братислави, награда салона на Војвођанском салону у Сремској Митровици). Посљедњих година ради на задужбини Бртка – Кресоја у Новом Саду „Градић“. Задужбина се састоји од 250 квадратних метара простора са сликама, скулптурама и сценаријима, филмовима и осталим филмским материјалом покојног супруга Драгана и сина Милоша Кресоје.
Умјетност је одговор…
Оно што ју је привукло у умјетности јесу одговори. Одговори на питања које нико други није могао да јој пружи. ,,Ми у овоме свету немамо крајње одговоре’’, тврди она. Умјетност јој најближе може омогућити да до њих дође. У својој потрази испреплиће и сликарство, вајарство, филм, јер по њој све је исто. Иста је линија која води до рјешења.
Сликарство – то сам ја, а вајарство…
Сликарство ју је сасвим случајно привукло. Иако је њена страст био филм, у току пројекта ,, Сврака грабљивица’’ у Италлији, цртани филм који је био номинован за Оскара, имала је прилику да ради са познатим сценографом и сликаром Луиги Веронесиом. Да би боље упознала то сликарство уписала је Академију у Риму. Била је свјесна да јој се пружила прилика коме се ријетко пружа и одлучила да је искористи што је више могла. Са велликим ентузијазмом је наставила тиме да се бави и открила да је то њен пут:,, Са сликарством ја сам самостална, могу сама да одлучујем, а то ми је доста важно.’’ Потребно јој је да буде сама у свом свијету, да сама тражи рјешења. Има потребу да стално истражује, испитује, сазнаје, јер како она тврди , то је смисао животa.
Деведесетих година је радила рељефне слике и полако је тај рељеф почео да излази из слика. Необичност произведених облика је разбуктала њену страст према експериментисању. Експеримент је покренут – вајарство. Испред себе је имала нешто конкретно, опипљиво с чим се могла борити. Свијет идеја био је материјализован.Сликарство и вајарство за њу су нераздвојни. Сликарство је свијет идеја, а вајарство их материјализује. Идеја и материја чини свијет – живот.
Живот је данас- не јуче, не сутра …
Она живи само данас и само за данас. Не размишља о прошлости нити о будућности. Сматра да живимо у времену у коме вријеме лети, а живот мимоиђе оне који покушавају да га предухитре. Свако од нас треба да живи живот, а не да трчi за њим. Пореди своје потпуно бијеле слике на којима се налази рељеф са животом: ,, Рељеф формира сенку. Зависно од доба дана и светлости она се мења. Није иста у јутро, подне и у сутон.’’ Све је онако како ми видимо у једном трену. На ствари гледа као и сви остали – на свој начин, а од нас самих зависи да ли ће бити компликовано или једноставно.
Увијек је пријатно изненаде посјетиоци галерија који је не питају значење слике и не питају је за поруку, него који јој се обрате с коментаром: тако је једноставно и занимљиво, а опет… Тада је задовољна , јер су открили скривену поруку , сваком понаособно другачију. Јер по њеном мишљењу: све је релативно.
Увијек понизна- никад поносна…
Не мисли да је понос нешто што би требало човјека да чини задовољним. Имала је срећу да јој је предавао професор из Јапана на Академији у Италији, који их није учио сликарству него животу. Увијек им је говорио да нема ништа горе од поносног човјека и да је боље да си нула, јер онда си све. Научио ју је да себе поништи да би имала шансе у овом животу. Она свој тзв. понос изједначује са задовољством када у свом раду нађе одговоре које је тражила.
Ништа на поклон…
Када говори о свом дјетињству наглашава да је била срећно дијете. ,,Имала сам срећу да моји родитељи нису имала времена да ми се потпуно посвете и баве мојом личношћу када сам била дете. Пустили су ме да сама истражујем.’’ и тако је пронашла себе. Живјела на салашу, а ,, дивљину’’ која ју је окруживала морала је сама да открива, сама да испитује и долази до одговора. Увијек је тежила да одговори на питање шта је шта. Поносна је на своју особину, како је она назива ,,да је окренута сама себи’’. И када добије нешто са стране, она мора да истражи и да се увјери да је то баш то. Увијек је у потрази за одговорима. Понекад не нађе одговор и то је оно што је копка, али када се комплетно преда томе постаје свјесна ствари, а бити свјестан је за њу одговор:,, Ми смо свесни одређених ствари, памтимо нешто, та свесност о постојању, о животу, то је та велика мистерија.’’
Љубав је покретач…
Иако је остала без супруга и сина, љубав је та која ју је натјерала да иде напријед. За њу љубав је најважнија и та која ју држи. Љубав према породици, пријатељима, раду. Кроз њен рад њена породица је још увијек с њом и увијек ће бити. Оставља нешто иза себе да никада не буду заборављени. Они су дио ње, дио њених слика, скулптура. Људи су на овом свијету пролазни, а она прихвата ту пролазност тако што ради дан за даном и у свако своје дјело утка дио себе.
,, Мени је довољно да не размишљам ни о годинама ни о пролазности. Ја радим. Шта ја о томе да размишљам. Ја сада имам пројекте које мора да завршим.’’, ријечи су умјетнице Мире Бртке док одлази у свој атеље…
