Тито је 1968. рекао: ,,Студенти су у праву“. Пролеће те године било је једно од најбурнијих у новијој историји Европе – усијани талас протеста, започетих у Паризу, ширио се међу студентима свих земаља. Тог јуна у Београду студенти су масовно изашли на улице, и успели, бар на кратко, да поремете идеални ,,мир“ југословенског социјализма, и натерају великог, недодирљивог вођу да поклекне. А све је започело на једном месту – у чувеном ,,Студењаку“.
Иза познате плаве капије кроз коју је пролазило хиљаде људи, налази се комплекс зграда познат као Студентски град. Изграђен 1949. у до тада ненасељеном Новом Београду, с циљем да буде дом будућим академским грађанима из свих делова велике Југославије. Заживео је 1956, када је дочекао своје прве станаре. Од тада, до данас, кроз ово место прошло је много будућих лекара, економиста, адвоката, политичара, уметника. Сви су они свој први сусрет са Београдом, са самосталним животом, првим успесима и првим разочарањима делили са зидовима овог здања. Међу студентским светом позната је изрека да ако ниси живео у Студењаку – то је као ниси ни студирао. Велики кружни трг, омеђен клупама и стазама које воде до неког од четири блока Студењака , срце је овог комплекса. Ту је читаоница, биоскоп, изложбена сала, кафић. И баш ту је било упориште многобројних дешавања, којима историја Студењака не мањка. Кроз дрвеће препуно птица прохујава дух минулих времена – неких другачијих, узбудљивијих. Када је пуним плућима живео тај ,,студенски дух“ – дух младих људи жељних знања, искустава, пуних идеала, спремних да мењају свет. Студењак је тада врвео од различитости – било је студената из свих крајева Балкана, различитих култура и погледа на свет. И око тог погледа на свет вођене су живе дискусије, на чувеним клупицама, уз незаоблиазни алкохол и гитаре. Ту су се родиле прве варнице које ће запалити тадашњу омладину и повести их на улице да се боре за неку другачију визију света какав су они замислили. Покренуће елиту Југославије, подржаће их многи професори, уметници. Памти се још Стево Жигон и његово извођење Робеспјеровог говора међу студнетима. Заразан дух револуције – који је потпаљивао и терао на покрет. Прича се, да су услед храбрости студената да критикују и гласно износе своје мишљење тада Студењаком кружили чак и шпијуни – и несумњиво је да је било оних који су страдали због својих уверења. Била су то бурна времена, али те тако бурна као она која ће тек доћи.
Социјализам је прошао, Југославија се распала – и читава земља и овај мали кутак студената суочио се са кризом и инфлацијом. Слободан Милошевић посећује комплекс и забрањује албанско културно друштво. Тада су Студењаком кружили шверцери најразличитијих производа. Студенти, у читавом том безнађу, скупљали су се у собама, немавши новца ни за шта друго. Менза, округла зграда тик иза трећег блока, једва је функционисала. Тешко је сада, када је она увек препуна студената који жељно исчекују оброке, замислити такву немаштину. У сусрету Дану студената и лепом времену Студењак је овог пролећа поново заживео. Башта кафића је пуна, сви ужурбано излазе, на портирници се увећава број остављених кључева. Читаоница је све празнија. Када падне вече, на свакој клупи је по једна групица људи. Ишчекује се велики, традиционални рок концерт код чувених ,,клупица“ испред Дома културе. Чини се као да се ништа није променило – зграде су исте, намештај у неким собама је исти као пре много година. Али, ипак више није ништа исто -студенти су ти који су се променили. И времена. Нема више великих окупљања и запаљивих идеала. Нико не размишља о солидарности, нико више не примећује оне изгубљење људе који свакодневно тумарају по контејнерима Студењака – а из сваког блока их, са својих тераса, сви врло добро виде.
Овај дом тоне у глуву апатију – и не треба га кривити – јер када напустимо топло окриље младости и Студењака – све нас чека хладан, бездушан свет, који нас неће мазити, и неће о нама бринути. Оброке која сада безбрижно узимамо у мензи ускоро ћемо морати сами да зарађујемо. Оно што остаје међу овим зградама Студењака управо је тај носталгичан, полетан дух слободе – бескрајних могућности и снова које свако донесе у њих – а изгледа ту их и остави вечно заробљене, и вечно живе, јер би их у спољашњем свету за тили час неко згазио и сахранио.
Долази вече и неко, испред дома, свира на гитари Џонија Штулића. Џони, човек који је и песник и пророк, давно се запитао – или констановао : ,,Вратиће се опет осам шездест?”
Последњи радови
Студентски радови24. август 2016.Земља на раскршћу култура
Интервју недеље21. август 2016.,,У Србији се мода не живи већ се моди робује”
Интервју недеље7. јун 2016.,,Важно ми је да у музици препознам искреност”
Студентски радови19. март 2016.Чекајући возове који увек касне