Адио возови, адио успомене!

Зграда главне железничке станице у Београду која је преживела бомбардовање и окупаторе, а надживела краљевину по свему судећи неће опстати пред налетом идеја и иновација које одлучно спроводи актуелна српска власт.

У другој половини 19. века Београд је био корак ближе великим европским метрополама када је у ужем центру града саграђена железничка станица, зграда специфичне архитектонске композиције достојна управо краљевске престонице. Век и по касније, главна железничка станица је пред затварањем јер је постала „камен спотицања“ главном граду Србије на путу ка развоју какав имају земље запада Европе. Наиме, она се налази на месту који је предвиђен за просторно ширење великог пројекта на обали Саве под називом „Београд на води“. Овај споменик културе не мора бити срушен да би изгубио смисао свог постојања, он је изумро када је последњи пут путнички воз кренуо за Бар са ове станице. Стари чувар успомена дочекао је да једне прохладне јунске ноћи од 11 колосека, само на једном стоји воз око којег се за укрцавање спремало неколико путника. У ваздуху је владала тишина са дозом напетости коју су прекидали само нечији шапати и стидљиви пољупци на растанку. А некад их је било више и нису се чули од жагора људи који су чекали полазак за Солун, Будимпешту, Беч, Софију али и многе градове у Србији. Сви који су се нашли те вечери нешто после 21 час на перонима железничке станице знали су да присуствују историјском тренутку који ће се за сигурно препричавати. Неки су били замишљени као да су размишљали шта ли ће бити са овим клупама које су сведоци многих састанака и растанака. На које ли ће место понети све тајне које су им у поверењу саопштене и све оно чему су само оне били сведоци?! Или овај велики часовник?! Можда ће постати музејска вредност јер бољу намену не би могао сада да добије.. Други су шетали нестрпљиво чекајући да исти тај сат откуца 21.10 па да воз коначно крене, јер њих није дотицала судбина грађевине под чијим се кровом налазе. Ипак било је оних који своју сету за неким лепшим временима нису могли ни желели да сакрију. Ово место је за мене симбол љубави, јер сам баш овде упознала човека свог живота када смо обоје као студенти путовали у родне градове са ове станице, са осмехом истиче средовечна жена пореклом из Ваљева. Има и оптимистичних који се надају да ће ова зграда бити претворена у музеј и тако сачувати своју аутентичност. Један сед човек приликом уласка у воз био је у жустрој расправи са младићем који као да се премишљао да ли да се укрца са осталим путницима. Краљ Милан је међу првима кренуо возом одавде, да ми је неко причао да ћу ја бити међу последњим путницима не бих му веровао, са дозом неверице примећује старац. Сваке године сам са великом дозом узбуђења ишчекивала лето и долазак на железничку станицу јер сам са породицом ишла увек возом на море управо одавде. Сада летујем са другарицама и могу слободно рећи да негодујем што ћу следеће лето полазак имати чак из Топчидера, зато ћу размислити да ли ћу убудуће путовати возом на море, добацила је млада Београђанка, а круг девојака око ње је потврдно климао главом. Када су се сви путници безбедно сместили, а казаљке на сату показивале да је време за полазак са разгласа уместо уобичајене најаве да воз полази почела је мелодија добро познате песме „А сад адио “. Воз за Бар је отпоздравио станицу дугом сиреном, знајући да је то крај њихове љубави и да се на тој локацији више никада неће видети. Место сусрета ће им бити само сећање оних који ће памтити одакле су одлазили из Београда и на ком месту су му се враћали. Након што је воз испраћен у сећање или заборав, то ће време показати, прећутно збогом су му рекли они који су испраћали оне који одлазе. На станици је потом завладала тишина, а на звучницима објављен следећи полазак који још увек није измештен на станицу „Прокоп“ односно „Београд-центар “ или „Топчидер “ али ће до 1. јула бити. Свакако путника је све мање, ускоро ће шкрипу кочница и звук локомотиве заменити багери или туристи, а таблу са редовима вожње план изградње „Београда на води“ или музејски експонати. О правој намени престоничке лепотице ће се само причати и гледати у кадровима домаћих филмова и серија. Не треба заборавити какве је знамените личности она испратила, а ништа мање вредне и дочекала, прихватајући све новине које су железничким саобраћајем доношене у Београд. Новонасталој ситуацији се још упорно одупире и продавачица сувенира која седећи поред своје тезге на улазу односно излазу из зграде и даље упорно нуди своје артикле. Не планирам да се селим одавде, овде је продаја увек добро ишла јер туриста има много. А одакле сте Ви, хоћете ли магнет или сте ко зна која по реду данас која би да пита где је станица Београд-центар?

Милица Ђурђевић